04 Dec 20, 12:29 posle podne » Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Da niste izgubili svoj aktivacioni mejl?


Molim vas da se prijavite ili se registrujete.



collapse

* Pogledajte još:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

Autor Tema: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza  (Pročitano 2601 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #15 poslato: Januar 21, 2015, 01:12:40 pre podne »
Kiša

Kiša je noćas šaputala, spirajući prozore
i slivala se neumorna sve do zore...
Teško je razaznati tajnu prolivenih kapi
da l' suza, boli ili spuštenih trepavica...
Uvek se sve svodi na šuštanje ili pisanje...
Ona lupka po staklu i nešto uporno priča, a papir
šušti pod pritiskom olovke ili naliv pera...
Kišu razumeš jedino kad prisloniš obraz niz okno...    Tako kloneš čučeći sa svojim maštanjima ali posreći li ti se zajedno sa njenim snovima...
E, to je velika misterija, samo je izuzetci mogu shvatiti...
Noćas je kiša bila topla i ćutljiva...To sam osetila...
Nežno se slivala niz moje lice, pravila mi je društvo
dok sam se vraćala sa slave...
Lepo smo se družile i nije joj bilo krivo što mi je umrljala šminku, ne nije, a ni meni!
Šaputala je tiho, sipeći nerazumljivu pesmu.
Cecilija 21.01.2015.

   


« Poslednja izmena: Januar 21, 2015, 01:21:31 pre podne CECILIJA SC »
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #16 poslato: Februar 13, 2015, 11:25:46 posle podne »
"Dve krave"

"Socijalizam:

Imaš dvije krave i jednu daš susjedu.

Komunizam:

Imaš dvije krave. Vlada ti uzme obje i da ti malo mlijeka.

Fašizam:

Imaš dvije krave. Vlada ti uzme obje i strijelja te.

Tradicionalni kapitalizam:

Imaš dvije krave. Prodaš jednu i kupiš bika. Tvoje stado se množi i prihodi rastu. Prodaš ih sve i planiraš mirovinu s velikom zaradom, ali u međuvremenu pukneš na burzi radi intervencije ICTUC (International Cow Trade Unlimited Corporation)

Američka korporacija:

Imaš dvije krave. Prodaš jednu i tjeraš drugu da proizvodi mlijeko kao četiri krave. Kad ti krava krepa, započneš rat s nekom zemljom i uzmeš njihove krave.

Francuska korporacija:

Imaš dvije krave. Stupiš u štrajk zato što hoćeš tri krave.

Japanska korporacija:

Imaš dvije krave. Redizajniraš ih da budu  veličine desetog dijela obične krave i da daju dvadeset puta više mlijeka. Onda napraviš lukavi crtić KRAVOMON i reklamiraš ih po cijelom svijetu.

Njemačka korporacija:

Imaš dvije krave. Prepraviš ih tako da žive sto godina, jedu jednom mjesečno i same sebe muzu.

Britanska korporacija:

Imaš dvije krave. Obje su lude.

Talijanska korporacija:

Imaš dvije krave, ali ne znaš gdje su. Odeš na pauzu za ručak kod mame.

Ruska korporacija:

Imaš dvije krave. Prebrojiš ih i shvatiš da ima 5 krava. Ponovo ih prebrojiš i opet shvatiš da imaš 5 krava. Ponovo prebrojiš i shvatiš da imaš 42 krave. Ponovno prebrojiš i shvatiš da imaš dvije krave. Prestaneš brojati i otvoriš novu bocu votke.

BOSANSKA KORPORACIJA:

Imaš dvije krave. Parafiraš sa Slovencem sporazum po kojem mu ustupaš jednu kravu besplatno. On ti cijelo vrijeme krade struju i napasa svoju stoku na tvojoj zemlji, a njegova banka tvrdi da su tvoji novci (koje je ona ukrala) pitanje sukcesije, u koju će se uključiti i ustupljena krava. Onda kažeš da mu ne daš kravu. Onda te on maltretira..

Za to vrijeme, dok se ti maltretiraš sa Slovencem, drugi susjedi (HR, SR, CG) prokuže da si zauzet i muzu tvoju drugu kravu koja na koncu krepa. Međutim, dok su susjedi muzli tvoju kravu, nisu hranili svoje pa su im krepale.

Kao svaki pravi Bosanac, sretan si jer su susjedima krepale dvije krave, a tebi samo jedna.

Onu koja ti je ostala, jer više nemaš love, staviš u IPO i prodaš 25% Nijemcu uz  51% prava odlučivanja. Nijemac ti ostavi kravu na brigu, hranu i mužnju, a on pobire svo mlijeko.

Pusti te da se nadaš da buš jednog dana član EU-a. Grcaš u dugovima sljedećih 200 godina. I dalje biraš iste ljude na vlast koji su i usrali sve tvoje krave. Ah, nema kraja…."

Heheheeeeeeeeeee preuzeto ne znam ko je autor!
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #17 poslato: Februar 22, 2015, 08:21:31 posle podne »
Цвет и ружа

Понекад бих да сам цвет руже
онда се сетим да има трње...
Што бих желела да сам ружа?
Тако затрепери немогућа мисао.
Претворим се у песму и речима
лијем немогуће риме и слике...
Неко рече "песник мора да зна да слика"
и то додајем великом четкицом,
а то је машта. Никад нисам умела
у тишини да сањарим, нешто ми је тешка...
Самоћа је тешка, тек кад пронађеш себе
постајеш паперјасто лак, а онда ти замиришу
цветови руже од драге пријатељице!
Хвала Росице улепшала си ми тренутак
и све ме је то натерало да напишем неколико редака.
Цецилија 21.02.2015.

Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #18 poslato: Jun 23, 2015, 12:27:44 pre podne »
Сумрак
 
Над ораницама спушта се мek сумрак.
У даљини се назире црвенкасти одсјај од тек зашлог Сунца, тихо и нежно сва Панонија мења боје. У оближњем дворишту, сова се угнездила на крошњи великог дрвета и тихо се јавља…
У мојој души лом, ум се тешко опоравља, а телу шетња прија ал' самоћа не…
Заспале брезе ни дашак не може да разбуди…Оне исто ћуте, не буне се што су баш ту засађене…А мој ход ремети тишину…
Чују се кораци, људи шетају и не нарушавају мир који се сакрио у свом том зеленилу.
А, срце ко лудо туче...Мисли га муче…патња га крадомице вуче и не даје мира од "животних олуја"...Просто је, тако се у недрима навикла, та туга и као змија увила, не може је човек отерати од себе…И онда сине ми идеја…
Кад би било могуће, неким чудом, да велики кораци однесу све ружне ствари у тмину и никад, никад их не врате...
Прошло је много времена, ништа се није променило, самоћа није добар друг, мада бих желела другачије и да јесте...
Бесмислено и тешко, али мора се сплести јутро, подне и вече, наставити да се битише…
“Памтићу само лепе ствари” и од њих исплести срму за вечност ако будем имала снаге…
Над њивама спустила се мирна и тиха ноћ, а небо посуто треперавим звездама у бескрају самује и ништа не збори…а тако бих волела да ми шапну нешто утешно...
Цецилија 12.05.2015.

« Poslednja izmena: Jun 23, 2015, 12:32:44 pre podne CECILIJA SC »
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #19 poslato: Novembar 09, 2015, 08:29:08 posle podne »
У зениту крваво Сунце хладне зраке лије

“лаж одвојено плива на огољеном костуру
потонуће не истинитих одјекује безданом
труло месо се распада због не признавања ...”“
22.08.2015. Бинах
 
Долином и путем без повратка
Етапу поплочану камењем,
украшавају распете коби нанизане у ниску
и закачене за љуштуре празних покиданих душа...
а, ове се вуку спојене ремењем.
Долином без повратка сви иду истом страном,
нико се никад вратио није, тамо су копља и стражари...
Чему такав јаз у неспокоју прелазити?
Понеће свaкo са собом ка небеској капији
стубе греха не намерно сакривених
и биће изречени, а они ће ћутати пред судом...
“Одјекује безданом” звекет костију и бруји…
“Лаж одвојено плива на огољеном костуру”
труло месо се распада клањајући се вечној слободи…
Нестаће имена, људи, остаће исклесани у камену многи народи...
“Због не признавања потонуће не истинитих”
У учмалости су глодали корење, враг истреби их,
нису се бунили, немо су чекали судњи час...
Непријатељи су их таманили или живе затрпавали, чуо се глас...
Скрнавили су гробове, под камењем затрпаних…
Чуо се вапај и молба за спас, вапај и судњи час...
Ера је страдања, од загрљаја вечног зла, што је у деоби...
Неће се коњи никад заситити зелене зоби...
Прошлост ропће као крвно било...
Док зли курјаци, без стида, долином вијају коло...
Шапатом живот не усиљено у ритму дане дроби...
Авети прошлости језде носећи товаре коби.
У зениту крваво Сунце зраке хладне лије...
Кукувија над земљом црне мараме свија...
Долином и путем, сви ћуте, у реду без повратка...
Цецилија 03.11.2015.
« Poslednja izmena: Novembar 09, 2015, 08:30:47 posle podne CECILIJA SC »
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #20 poslato: Novembar 20, 2015, 08:22:13 posle podne »
ДАХ ИСТИНЕ

Кад се радост исчили
и маслачак се осуши,
и опет се поврати нови дан...

Стресох са себе прашину која је остала из протеклих дана. Што ли то
наглашавам, верујем да се питате? Давно је нестало бомби, сада се нуде
малене чоколаде и шарене лаже. Ко ли ће боље изнети неки нови план да
би у заспалим јастуцима пробудио лењивце времена. Када се радост
исчили, из наших душа, остала је само прашина протеклих дана. Обећана земља занемела од лажи и закопчаних оковратника, дебелих стомака је
мало, ал' капу кроје по некој мери из сладуњавих сапуница. Ха, ха
чујем, неки се смеју од Вас, докле приче, речи без дела и снови
изгорели у пепелу. Маслачак се осуши, а семе, нема плодног обрађеног
тла да се подигне у нову биљку, сви посустали и не раде....
Уздигнуте главе, понос срдитог погледа хара и речи замрле на уснама.
Громо-гласно: ништа ново се нема понудити.... Пупољци чекају да се
отворе и изнедре неки нови свет, бољи и срећнији. Опет се поврати
нови дан, бледа нада титра испод облака и Сунце које спава на
савијеним зрацима смеши се свима. Нови дан се рађа са новим почетком
превирања и будаластих обећања. Верујете да ће се земља обновити и
никнут ће ново семе? Опет ће брујати звона весеља и нових страница без
странпутица и импутираних ногу...Да ли?????

ЦЕЦИЛИЈА 14.03.'12.
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #21 poslato: Novembar 20, 2015, 08:44:41 posle podne »
НА ДРУГУ СТРАНУ

Пишем нове странице и нови дани су их обасјали.... Знај опет сам
почела да живим....Опет сам на крилима ветра и срећна, чврсто се држим за његове репове. Ха,ха,ха,ха,ха,ха за репове смејете се! ? Што да не ???
Неки нови снови загрлише мој јастук, бол је уминуо и одлепршао попут птица у тражењу хране... Не, лане моје, немој се радовати мојем
животу. Ту лежи тајна изумрлих предака и молитве ....над молитвама...!
Има лепих речи које нас чувају и мада је тишина... опет је мир у срцу.
Тишином сам се огрнула, а тугу закључала у дно оног малог срца и веселим се висибабама, мада су већ увенуле и свежину изгубиле. Рађају
се неки нови цветови, уносе свежину у моју собу и радујем се јутрима, која ће опет отворити нову дугу у мојем срцу. Дугу пуну лепих боја и
слатких снова без .... Ма није важно чега... Опет се пробудило пролеће у мени и жеља за сновима, а то је оно што ми нико не може одузети....
Неки нови клинци чује се песма и она доноси нову ....Сањај.... Да... сан је нешто што највише волим. Тамо се ушушкам и ћутим, a нико ме не види и не проналази...
ЦЕЦИЛИЈА 05.04.12.додато 20.11.2015.
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #22 poslato: Novembar 28, 2015, 12:06:35 pre podne »
Bosonoga devojčica
 
Poravnate njive
budile su snagu
davnih dana
kad je kao dete
trčeći između brazda
terala ptice...
Strepela je da će pojesti
tek posejano seme.
Volela je miris zemlje
kruneći ga među prstima
rađali su se osećaji za
širenje vidika...
Šta li je iza polja?
Kome pripada ona dolina?
Gde vode putevi i pruga?
Tako je sanjala devojčica
sa nežnim obrazima i krupnim očima,
uokvireno lice, pramenovima kose boje slame.
Bosonoga je trčala po livadama
gde rasla je divlja kamilica.
Volela je dane kada pada kiša,
trupkala je po barama i bacala "topove" od blata...
To su bili dani puni radosti i bezbrižnosti,
a obojeni nevinom dečjom maštom...
Cecilija 20.02.2014.


Moje breze, Cecilija 2015.
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #23 poslato: Novembar 29, 2015, 02:27:26 posle podne »
DA LI JE TO STRAH
ili poslednji koraci našeg postojanja?


Poslednji dan optočen muzikom duše...
Zvuci su navirali, čuli su se udari dirki,
u slapovima lomeći sve pred sobom... Šopen!
Zadovoljno sklapam ruke i zatvaram vrata za sobom.

Opijena tišinom, posle silne provale navrlih osećanja, odlazim poznatom stazom....
Ništa me ne može zaustaviti, kao ni vreme koje je otkucalo poslednji trenutak. Kraj...
Kao plima navire mi sve, sve, sve, čestitke, pozdravi i lepe želje, sve je tu....Pokloni...
Koraci su na kraju puta, da se ništa ne zaboravi, urezano je u srcu...Čas...
Krenem, pa zadihana stanem, pred prazninom koja se otvorila...Kapija...
Provalija je pod njom, drhtim od jeze koja me prelila kao hladan tuš... Momenat...
Sklapam oči i tiho se molim, da izdržim, da prođe ovaj najduži dan...Molba...
Boli me nepoznato...odjednom kao požuteli list davno započete knjige...Tuga...
Sve je završeno, vrata su zatvorena, nikome više nisam potrebna...Bol...
Radni čovek je iza, završila sam svoje, nežno i tanano detinjstvo je iza mene...Rad...
Vreme ne mogu zaustaviti, kao ni muziku koja se roji u mojoj glavi. Šopen!...Muzika...
Smućena na jednoj nozi stojim nad ponorom, brojim sekunde kada ću pasti...Zvuci...
Pitanja se roje, misli kidaju utrobu, žile nabrekle, vrelina struji venama...Nemoć...
Ubrzano srce kuca,u ušima bubnja a suze se ne mogu se zaustaviti, kotrljaju se...Ponor....
Hladan znoj me obliva reči stoje na ivici usana, tih šapat razdire dan. Budim se!...San...
     Šta sad? Dani dugi, kotrljaju kamenje zvane minuti, sati i noć nikako da prođu...Želja...
Nikome nisam više potrebna, deca otišla svojim putem, samoća uz muziku...Šopena...
Sve je kraći dan, tišina se sakrila u ogradi pored puta. Staze u gradu optočene šarenilom jesenjih boja...Moja...
     Kao niske ukrašavaju prelepi prostor u obližnjem parku, ulici i svuda gde se pogled zaustavi... Reč... Buka i graja mi prijaju, čežnjivo trčim za loptom i dodajem je deci što igraju fudbal...Igra... Večiti predškolac je u meni. Srećna sam, nada je u igri, smehu dece, to mi nedostaje...Graja.. Vetar je misteriozno pokrenuo vrtlog razbijajući gomilu lišća. Odjednom mir prostruji telom...Mir..
     Pitanje lebdi iznad mene.....Šta sutra????? Poslednji dan optočen muzikom duše...Deca...
     Prošlo je tri godine od mog odlaska u penziju, ništa se nije izmenilo, samo život vrlo brzo hita ka ivici poslednje etape našeg postojanja. San...?
Da li ću ostvariti moj davni san... izložba radova se priprema. Slike se uramljuju... Dan...!
CECILIJA 29.11.2015.
« Poslednja izmena: Novembar 29, 2015, 02:36:10 posle podne CECILIJA SC »
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #24 poslato: Januar 01, 2016, 11:47:21 posle podne »
Pust grad staklenih perli

Žao mi je što nigde nikoga nema na ovom forumu.
Ovo je pust grad pun tuđih snova,
što čekaju da se vrate oni koji su ih poželeli.
Mnogo mi je teško što snove će pojesti zub vremena grad će se srušiti jer ga niko ne održava. Zar niko više ne hoda ovim pustim ulicama?
Na internetu postoje milioni ovakvih naselja. Neko napravi koncepciju, s mnogo muke počne sve da funkcioniše. Ljudi hrle da zauzmu parče zida i na njemu ostave dirljive delove svoji duša. I posle to tako fino funkcioniše. Šta biva, poremete se kockice i dođu novi stanari, željni zabave, trenutaka nečije pažnje i odlaze...Da odlaze jer nisu nšli kap vode koja će ih napojiti. Bio je jedan admin koji je sve umeo ali sad je i on u nekom novom naselju. Hvala mu možda će ponovo navratiti da sa nama koji smo u ovim pustim ulicama podeli neke nove ideje.
Zašto je danas pust ovaj grad od staklenih perli?
Cecilija 1.01.2016.

« Poslednja izmena: Januar 01, 2016, 11:54:04 posle podne CECILIJA SC »
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #25 poslato: Mart 05, 2016, 03:08:39 posle podne »
Zagrljaj tišine

Svetlost se leskala u vodi.
Brod je nečujno klizao po površini.
Paluba je blistala, kad se ona pojavila
i sve zasenila lepotom.
Upoznao je kraljicu puta.
Ne sluteći šta znači rosa
na njenim usnama...
Beznadežnost se ogledala
u pupoljcima njenih raskoši.
Nehajno se otkrivalo, nežno drvo,
liskama igrajući na nestašnom maistralu
koji je duvao s pučine.
Poljubila je nebo i nestala
u ognju goruće ljubavi.
Kratki i snažni uzdisaji
odneli su je ka talasima.
Smrt, te čeljusti razapetih ruku,
na ognju palog anđela...
dočekale su potonulu kraljicu.
Svetlost se mreškala,
titrajući po modrom moru,
galebovi su kliktali leteći
za nestalom senom broda.
Cecilija 01.03.2016.


Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #26 poslato: Mart 05, 2016, 03:11:51 posle podne »
Srebrni snop svetlosti

Noć je davno uhvatila zamah. Čas,
kada se kradu minuti zakasnelog sata,
seta čežnjivo zavija u plesu arije samoće.
Zavodljivi uzdah pri susretu
sa srebrnim nitima mesečeve senke
koja je puzala kroz prozor, milujući,
na jastuku biserno bledilo obraza.
Nakon buđenja, obrazi su se zažarili
od stida, kao da je neko tu, tik uz lice.
Halapljivo je popila vodu, zureći u zrak
koji se razlivao po sobi. Na čas je pomislila
da sve to samo san, uštinula se da proveri
da li je budna ili samo sanja neku bajku.
Pogled pun istraživanja kretao se po sobi,
snop svetlosti nastao je, neki strah se uvukao
pod pomodrele usne. Noć je bezbrižno kucala sate
i smelim koracima hrlila ka snenom jutru.
Ustala je i zurila u Panoniju koja je nevina ćutala.
Cecilija 05.03.2016.


Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #27 poslato: Septembar 06, 2017, 07:55:35 posle podne »
Заувек сам скинула ту белу хаљину
 
         Оних дана, кад спарина, удара у сваку пору и исисава снагу, помагала сам у пољу скупљајући мале зелене краставце. Мама ме је грдила што радим у купаћем костиму. Мени није било важно, само, да није врућина. Дани су се низали великом брзином све док сам ишла у средњу школу ишла сам да помажем мојој мајци и тако је текао распуст.
        Сунце ме купало својом снагом и даривало крепкост да издржим све пред собом. Онда, по пољима камилице трчала сам боса, све до села.. Радовала се миловању траве, као да нечујне руке могу и највећу радост у телу да направе. Носила сам шарену платнену хаљину, од сунца је постала бела, али сам је волела и облачила као да је од свиле. По подне, после напорног рада, презалогајила бих нешто и вешто се извукла на пут ка Тамишу. На обали реке, моје драге и прелепе, купала сам се све до заласкаа Сунца. Мамила сам ватрене погледе младића, мене није било брига, само да се плива. Одлазила сам последња, пазећи, да никога нема иза мене, као да ће последњи талас да ми неко одузме. Тополе су шумиле на ветру. Долазећи од Брега гуске су се тискале у чопорима и ја за њима. Свакога дана, скупљала сам каменчиће разне боје и ређала их код куће, за успомену да ми стоје. Једнога дана тетка ми је сашила нову хаљину, белу сам прерасла и стасала у цурицу. Заувек сам скинула белу хаљину и бацила је у реку, да је она чува и ветар одува.
        Данас када се успомене прену и низ Тамиш крену, ово више није бајка, већ радосни кутак мог родног села у којем сам живела. Суза ми понекад крене јер Тамиш и моје родно место не обилазим више. Тамо и сад лију кише али ја нисам иста, већ одрасла жена од успомена саливена. Волим те Тамише!!! Пошаљи ми дугу да утоли моју неизмерну тугу за мојим родним крајем и малим рајем.
Цецилија 05.02.2011.
Из моје књиге „Тополе шуме“
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #28 poslato: Oktobar 17, 2018, 11:51:36 posle podne »
MIRIS KIŠE....

 

Ovaj divan Beli grad ima različitu odeću u zavisnosti od doba dana ili noći.

Oblaci su se nadvili nad gradom. Nečujno su se svili i obmotali

mostove reke i sav okoliš.

Vetar je pirkao među granama obarajući požutelo lišće.Noć se spustila

velikom brzinom...

Plavo, plavo nestalo je u trenutku, očekivala se oluja, kako je stigla

još brže je nestala. Odjednom je nastala noć.

Na stazama šetači su uživali posmatrajući igru lišća. Omamljeno

kovitlalo se svuda...

Opojnom jesenjom muzikom, po parkovima, tekla je reka nakupljenog lišća.

Suva zemlja vapila je za kišom. Nebo, otežalo od crnih oblaka, ćutalo

je u veselom ogrtaču...

Ulice su vrvele od ljudi,..Luna park je ispunjavao dečija htenja

i....Svežina je ispunila ulice.

Kiša je visila u vazduhu, a nikako da padne. Grad je ostao da spava u

teškoj i prašnjavoj haljini.

Tišinu prekida lavež pasa koji skitaju parkom.. Zatvorila su se ulazna

vrata uz tresak. Zaškripao je ključ.

Noć je ušuškala grad mirisom ozona i šarenog lišća.
Kiša se odlučila da padne...

CECILIJA 01.10.2012. dodato 17.10.2018.
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

Odg: Pod bljeskom munje by Cecilija SC proza
« Odgovor #29 poslato: Jun 05, 2020, 11:22:45 pre podne »
"Ни речи нема све је замрло..."
Д.В.
уместо приче

Ни речи нема све је замрло

склупчано тело псића

у грлу стегло и лавеж с'крило

на путељку за трагом драгог бића...


На путељку за трагом драгог бића

тихо цвиљење ваздух пара

нигде топлине за тужног псића

о несташлуцима да му приговара.

 
О несташлуцима да му приговара

туђина боли самоћа кида

праг не прелази ни мајка стара

док тескоба утробом рида.

 
Док тескоба утробом рида

поглед клизи на слике и лица

што осташе у срцу као барикада

стрепња се шуња као бестидница.

 
Стрепња се шуња као бестидница

зидови ћуте, белина лије

сета краде бесане дане туђинца

странац носталгију у души крије!

Цецилија 11.11.2014.
Tamo iza duge osmeh budi nove nade.CECILIJA

 

SimplePortal 2.3.7 © 2008-2020, SimplePortal